Традиционалне поделе нису довољно савршене. Имајући у виду тачку гледашта, односно позицију приповедача у односу на простор и време, приповедач може бити:
свезнајући приповедач, када су обухваћени најшири простор и време налик божанском. Приповедач као да лебди у простору и времену, полажући право на „све“ и на „увек“, као своје темељне одреднице. Пример су Хомерови епови, који временски обухватају деценије, а просторно готово цео до тада познати свет. Овакав начин приповедања је преовладавао је књижевности до 16—17. века, јер се до тада веровало да приповедач или песник представља врсту божијег гласа.5)
фиктивни приповедач, коме аутор директно или индиректно предаје реч. Овакво раздвајање омогућава аутору да искаже нека своја посебна мишљења и ставове, које сам лично не жели да каже.6)
неутралан објективни приповедач, подразумева свезнајуће ауторско приповедање. Аутор не полаже рачуна о изворима својих података, слободно, без препрека се креће по временској и просторној оси, улази у психологију, мисли и осећања јунака, остајући неприметан.7) Оваква тачка гледишта појачава драматику дела, јер се читалац суочава са догађајима заједно са личностима, а аутор најчешће укида друге елементе који ометају или успоравају драматичност радње, као што су описи или карактеризација личности.8)
ауторски приповедач, када аутор говори у своје лично име, исказујући своје мишљење и виђење. Најчешће се користи у есејима.Viktor